Možda svaka prava muzika nastaje kao dokaz idealne nevinosti koja

se čuva samo savršenim usaglašavanjem sa svetim ritmom celog

kosmosa, bez drugih pobuda i ciljeva izuzev čistog i slobodnog

pokreta nalik plesu.“

Možda i bez prethodnog cilja, Dona je na jednom mestu sabrao

samu suštinu muzičkih estetika najvećih kompozitora svih vremena

i žanrova od tzv. klasične muzike, preko džeza do rokenrola. Otud su

ovde zajedno i Betoven i Parker i Vagner i Lenon, Pitagora, Platon,

Lajbnic, Kant, Hegel, Niče, Adorno, Benjamin, ali i Mocart, Maler,

Stravinski, Dejvis i Kejdž, kao i Vejl, Koltrejn, Mingus.

U prilično preciznim slikama i definicijama, ali i umetničkim

apstraktnostima, Masimo Dona svojom knjigom kao da oponaša samu

prirodu muzike: idealni spoj tišine i kosmosa stvoren posredstvom

zvuka. Uz to, muziku je ogrnuo plaštom filozofije