Zbog načina na koji se istoriografija naše književnosti piše i predaje na univerzitetima, a zatim po tim uzorima prenosi u školama, većina učenika, studenata i čitalaca uopšte, retko vidi nešto više od samog dela koje drži u ruci, možda ponešto zna o piscu, ili pročita jedino ono što piše na zaštitnom omotu ili u pogovoru, a najređe razmišlja o svemu što postoji oko dela. Jer, ma koliko književno delo bilo središnja tačka na putu od piščeve zamisli do čitaoca, ono počinje da živi tek kada dođe u ruke čitaoca ili čitateljke. Pisac piše polazeći od svog iskustva i svojih znanja, čitaoci tekst čitaju polazeći pak od svog iskustva i znanja. Bez uvida u to kako čitoci doživljavaju i razumeju dela koja čitaju ne može se pisati istorija književnosti, a bez uvida u sve što postoji između društva u kome delo nastaje i društva u kome se čita, ne mogu se razumeti ni pisac, ni delo ni čitalac kao dinamičke veličine određene prostorom i vremenom. Cilj ove knjige je da pokaže upravo tu dinamičnost.

Iz Predgovora