Ovo je roman iz Rolanove zrele faze koji je skandalizovao javnost s pocetka XX veka i svojom slobodom zaprepastio pisceve izdavace i parisku publiku. Nepristojnog glavnog junaka Kolu tesko su podneli "slobodni mislioci" tog vremena. Ipak, pisceva vizija umetnosti kao borbe koja ljudima donosi prosvetljenje, najbolje se ocituje kroz ovo delo.
„Svetome Martinu slava! Poslovi ne idu više kako valja. Dovoljno sam radio za svoga života. Treba malo predahnuti. Sedim za stolom: s desne mi je vrč sa vinom, a mastionica sa leve strane. Preda mnom je lepa nova sveska i kao da mi širi ruke. U tvoje zdravlje, brajko! Da se porazgovaramo malko, ako ti je stalo! Dole mi žena besni, Bog da te sačuva! Napolju severac duva, na pomolu je rat. I neka je. Nekome je i brat! Radost je to, prijaško i debeljuško, naći se ovako lice u lice, za razgovor između dvojice!... (Tebi ovo zborim, glavurdo crveno-modra, čudna i nasmejana, uvek bodra, sa dugim nakrivo nasađenim burginjonskim nosem, kao nahereni šešir...) Nego reci mi, molim te, kakvo me to čudno zadovoljstvo obuzme kad te ugledam, kad se ovako, sam sa sobom, nadnesem nad svoj lik stari i veselo mu se prošetam brazdama i, kao iz duboka mi podruma (šta mari?) napijem se iz srca rođena starih uspomena? Hajde de još kad sanjam! Ali i pisati što sanjam!... Sanjam? Koješta! Oči su mi otvorene širom, podsmešljive, a gledaju s mirom. Neka drugi sanjaju na prazno! Ja pričam sve razno što sam video, rekao i učinio...”
|
Kola Brenjon - Romen Rolan
