Od prvih dana Vukove borbe za reformu jezika i pravopisa pa sve do našeg vremena, naučnici, pisci, kulturni radnici i političari uporno se opredeljuju i izjašnjavaju za Vuka i njegova, shvatanja o jeziku i pravopisu, ili ustaju protiv njih. To konfrontiranje, koje ne prestaje više od sto godina, označava stalno živi interes za pitanja jezika i kulture, a istovremeno otkriva veoma različita, često i sasvim suprotna stanovišta koja imaju opštekulturne ali i klasnodruštvene izvore, danas manje uočljive i manje važne nego ranije. Razlozi prihvatanja ili odbijanja vukovskog, narodskog, u osnovi seljačkog jezika različiti su u raznim vremenskim razdobljima: u prvim decenijama XIX veka to je deo borbe za stvaranje nacije i slobodne srpske države; u vreme Nedićevo, a pogotovu Skerlićevo, počeci evropeizacije i intenzivnije urbanizacije Srbije pokrenuli su proces građanske emancipacije i u ovoj sferi; u naše vreme, akumulirana duhovna i kulturna iskustva kao i neophodnost dostizanja evropskog pa i svetskog nivoa, zahtevaju bogatiji, razuđeniji, elastičniji jezik, sposoban da izražava složenu sveukupnost života i sveta a ne samo njegovu živopisnost, nijanse i prelaze a ne samo opšte celine, unutrašnji vid stvari a ne samo njihovu vanjsku sliku, višu i suptilniju organizaciju misli i apstrakcije a ne samo njihov elementarni Tako je spor oko jezika oživljavao uvek u prekretnim vremenima, kad se nešto bitno menjalo u našem društvenom životu. Jedna sumarna rekapitulacija ovih borbi, prenja, suprotstavljanja, često surovih, gotovo uvek oštrih, nije naodmet ni danas, kad pitanje jezika našeg vremena postaje veoma aktuelno.
|
Za i protiv Vuka
